О зеленој карти

Историја

Јануара 1949. године организована је једна од првих конференција европских осигуравајућих организација са циљем да се у будућности успостави међународни систем обавезног осигурања од аутоодговорности (систем „зелене карте”). На овој конференцији је изражена потреба за оснивањем сталног комитета који би представљао све националне канцеларије у систему зелене карте. У складу са наведеним, формиран је Савет Бироа. Прва званична пленарна седница Савета Бироа одржана је новембра 1951. У то време Савет Бироа су представљале: Белгија, Чехословачка, Данска, Француска, Грчка, Ирска, Велика Британија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Финска, Швајцарска, као и Шведска. На седници Савета бироа, Национални бирои су усагласили концептуално важна питања у примени система „зелене карте“, а 1953. јануара 1. године систем „зелене карте“ је у потпуности примењен.

Голови

• Да обезбеди заштиту власника возила у иностранству у вези са штетом причињеном трећем лицу у саобраћајној незгоди проузрокованој кривицом возача возила (у даљем тексту – ТТА).
• Обезбедити имовинске интересе жртава РТА како у иностранству тако иу земљи пребивалишта лица које је претрпело РТА.
• Избегните потребу да возачи закључују уговор о граничном осигурању приликом преласка граница држава у којима је на снази систем обавезног осигурања од грађанске одговорности.

Систем се заснива на успостављању посебне структурне јединице – Националне канцеларије – у свакој земљи система зелене карте, која је одговорна за поступање у случајевима штете проузроковане РТА возила из других земаља у својој земљи и координира надокнаду штете проузроковане РТА возила из своје земље у иностранству. Организација која представља све националне бирое система зелене карте је Савет бироа.